“ Jeste, Dedo, tačno na vreme”, reče Zeir zatečen u neprilici da li da nosi prtljag u kuću ili da čeka dalja uputstva.
“ Ostavi njen prtljag u predsoblju, neko će se već pobrinuti za njega”, reče Deda, jer to je zaista bio on, Sami je sad bila uverena u to.“ Dobro nam došli, gospođice Vord”, reče Deda.“ Samo Sami, molim vas.”“ Važi, Sami. I ti mene zovi samo Deda i, zamolio bih te da mi ne persiraš. Ne volim to, a osim toga ja sam samo oko osamdeset godina stariji od tebe.”“ Tačnije, sedamdeset sedam”, nasmejah se.“ Pa, eto. Ali, pođi sa mnom, Sami, molim te.” Deda se okrete i pođe prema stepenicama okrenuvši se da me propusti. Popesmo se stepenicama i ja krenuh prema stočiću na kome je stajao laptop. Oko njega su bile još dve fotelje i ja sedoh na jednu nastojeći da mi Deda bude u vidnom polju. Tako je čitav živopisni predeo ostao iza mene, ali – nado-knadiću to drugi put; sad želim da proučavam Deda Uču.
Bio je to držeći starac. Da nisam znala koliko godina ima, smatrala bih ga privlačnim muškarcem. Kosa mu je bila još uvek gusta i progrušana sedinom tako da je bila više siva nego tamnobraon kakva je trebala biti. Imao je sivozelene oči koje gledaju otvoreno i znatižljno. U njegovom pogledu nije bilo ni traga utučenosti kakva se često sreće kod staraca. ' Ne, on ne može imati sto jednu godinu ', pomislih. Sa laptopa se čula muzika. Neverovatno, bio je to džez i to ista pesma koja je mene probudila onoga
24