nekom kilometru isključili smo se sa autoputa i krenuli dobrim asfaltnim putem ka jugu. Krajolik je postao još živopisniji.
Kad smo prešli dve živopisne rečne doline i dva brda, u trećoj dolini naiđosmo na tablu na kojoj je pisalo ' Zadruga Suvarija '. Bila je postavljena pre mosta i table na kojoj je pisalo Reka Konjska. Tu smo skrenuli pošljunčanim putem pored male rečice oivičene vrbama i sitnim rastinjem tako da se voda u njoj nije videla. Iako put nije bio asfaltiran, bio je dobro uvaljan, tako da se zvuk šljunka nije čuo. Posle oko dva kilometra vožnje stigosmo do jezera, očigledno veštačkog. Na obali jezera je bila kuća u ruralnom stilu, sa temeljom od kamena, sa zidovima od drveta i sa širokom terasom na koju se penjalo preko tri stepenika. U jednom uglu terase sedeo je čovek za niskim stočićem, a ispred njega je bio laptop.
Procenih da može imati oko šezdeset pet godina, ali je zbog uspravnog držanja izgledao desetak godina mlađi. Da li je to Deda Uča?, zapitah se.
Vozač je zaustavio kola, izašao, otvorio mi vrata, uzeo moj prtljag i rekao:“ Gospođice Vord, pođite za mnom, molim vas”. Primetih da je starac ustao od kompjutera i silazio niz stepenice. Izgledao je čilo, ničeg staračkog u njemu nije bilo.
“ Je l’ nam to stigla gošća, Zeire?”, upita starac prilazeći.
23