vina ' Suvarija ' koje su nam poslužili uz obrok, zaista dobro došla.
Posle dvanaest sati leta, otprilike, uključujući stajanje u Parizu, avion je počeo da se spušta na aerodrom ' Nikola Tesla ' u Beogradu.
Počela sam da se brinem kako ću naći tu Zadrugu Suvarija. Prijatno sam se iznenadila kada sam po sletanju začula obaveštenje preko razglasa, na engleskom:
“ Moli se gospođica Samer Vord da krene ka izlazu broj 3.“
Tamo sam ugledala muškarca sa transparentom na kome je pisalo „ Zadruga Suvarija“.
Znala sam da mene čeka zato sam mu prišla i zaustila da se predstavim, ali me on preduhitrio:
“ Dobro došli, gospođice Vord. Molim vas, dajte mi vaš prtljag i pođite za mnom.”
Došli smo do malog ali udobnog automobila koji je bio parkiran iza aerodroma. Čovek je smestio moj oskudni prtljag i otvorio zadnja vrata.
„ Molim vas, mogu li da sednem napred, na mesto suvazača?“, zamolila sam. „ Želim da što bolje osmotrim krajolik.“ „ Naravno“, reče vozač i otvori mi prednja vrata. Ušla sam i udobno se zavalila. Kola su krenula. Kad smo izašli iz grada vozili smo se kroz pitom brežuljkasti predeo sa obe strane autoputa. Iz knjiga sam znala da tu oblast, južno od Bograda, zovu Šumadija, ali, nije bilo šume koliko sam očekivala, tek poneki šumarak ovde-onde. Otprilike na pedeset i
22