“ A ti?”“ Na tremu Darine kolibe, sa Andrijom.”“ Šta? I sinovac je tu? Daj mu telefon.” Ja pružih telefon Andriji.“ Hoće da razgovara s tobom.” Andrija uze telefon.“ Halo, bato, šta ima?”“ Ništa. Samo da te čujem, kad već nećeš da dođeš kući.”“ Ne mogu, bato, u poslu sam. Videćemo se sutra.”“ U kakvom poslu? Istražuješ Darinu golotinju?”“ Ne budi bezobrazan. Znaš da ona i dedi može da bude navrnbaba.”
“ To ona tako kaže. Ti si, ipak, kontraobaveštajac, nije valjda da joj veruješ. Nju su nam neprijatelji sa istoka ubacili da oslabe našu obrambenu moć.”
“ Ne, bato, pogrešno mišljenje imaš. Prema podacima kojima Služba raspolaže svi naši neprijatelji su na Zapadu. Evo, jednog upravo držim za ruku.”
Andrija me slobodnom rukom uhvati za ruku.
Mene prođoše trnci, ali ne od straha.“ A, tako? Pa, drži je čvrsto da ti se ne izmigolji.”“ Neće, ne brini. Mislim da to i ne želi.”“ Dobro. Reci starom da su mu prvi zadrugari ovde, u seoskoj dvorani. Bili su se skupili u parku, pa kad je počeo grad, sklonili su se u dvoranu.”“ Dobro. Sad ću ja da pozovem Anđu.”“ A, opet biraš brinetu. Zašto ne pozoveš Lanu?”“ Ma šta ti je bato, pa one su starije od mene.”“ Aha. Znamo šta je veštica napravila od njih.”“ Bato, nije lepo da dobru vilu nazivaš vešticom.”
142