Gledala sam ga sa nevericom.“ Andrija, ti si se školovao u Londonu. Završio si i vojnu akademiju. Nije valjda da veruješ u bajanje?”
“ To je isto kao da me pitaš verujem li da Sunce ujutru zalazi, a uveče zalazi. Verujem u ono što vidim, Sami. A vidim da nisam tako često bolestan otkako nosim ovu amajliju. Nisam imao grip bar dvadeset godina, a da ne govorim o drugim bolestima. Moji vršnjaci pate od hipertenzije, ja ne znam ni šta je to. Pogledaj Stefana. On ima šezdeset godina, a zdrav je ko dren. Ili Deda, još uvek pliva brzo kao ja, a ja sam na Akademiji bio prvak u plivanju.”
Dok smo stigli do Darine kolibe, oblaci su se razišli i bilo je opet vedro i sunčano i ne tako sparno kao kad smo došli, ali je sunce peklo nemilice.
“ Beži u hlad”, reče Andrija, uhveti me šakama oko struka i podiže na trem kao od šale. Bio je snažan. Za divno čudo, otkad sam njega videla, Nenad mi ni jedanput nije pao na pamet. Ali, sad mi je zazvonio ajfon i ja videh da me upravo on zove.“ Halo, jeste li živi?”, pitao je.“ Jesmo, zašto?”“ Ovde je grad sve ubio”, reče Nenad. Ja pretrnuh. Onoliki vinograd da je ubijen. A onda se setih da imaju protivgradne mreže.“ Pa kako? Zar nemaš mrežu?”“ Ne vinograd, grožđu nije ništa. Ali drveće u parkovima, golo je kao u jesen, a lišće može lopatama da se skuplja. Gde je stari?”
“ Pliva u jezeru sa Darom i Stefanom.”
141