Već sam shvatila da poviše nas, na brdu, ima još jedno jezero koje zovu Voden. Kasnije sam saznala da ono donje jezerce, pored koga smo prošli zovu Konjsko jezero, da se konji u njemu kupaju i piju vodu iz njega; zato ga je Deda obišao.
Izašli smo stazom na zaravan i ugledali jezero. Iza njega je bila Darina koliba, prizemna kućica izgrađena od imitacije kamena i drveta. Kasnije sam videla i da je jako udobna.
Dara je išla ispred nas potpuno prirodno noseći svoju golotinju, kao da nije svesna da nas tamo u jezeru čekaju dva muškarca koji su, možda, takođe goli. Pokazalo se da nisu bili, to je samo moja strepnja govorila iz mene. Iz vode su izašla dva, malo je reći zgodna, muškarca. Pokušala sam da pogodim koje je koji, što i nije bilo tako teško jer je Andrija imao Dedine crte lica. Razlikovao se od njega po visini jer je bio izrazito visok. Drugi, za koga sam znala da je Stefan, bio je dosta niži, ali atletski građen; svaki mišić na njemu bio je do krajnosti definisan, očito kao rezultat vežbanja u teretani. Volim ljude koji drže do svog izgleda, jer sam i sama takva, ali je ovo bilo preterano. Očigledno je nastojao da izgledom svoga torza nadoknadi nedostatak visine. Ali – bio je lep. Imao je lepo lice, ali nije imao kosu; bilo je očito da brije glavu, verovatno kosa nije bila u skladu sa njegovim željama pa je zaključuio da je bolje da je i nema.
“ Kakvu si nam to lepoticu dovela, teta Daro?”, oglasi se Andrija kad je izašao na suvo.
135