poželi da sedne. To je ovde moguće jer motornih vozila nema. Parkovi su bili prepuni dece i staraca koji se verovatno brinu o svojim unucima i zajedno s njima, na travnatim površinama trče i skaču, igraju se raznih igara.
Ljudi u Suvariji se kreću isključivo peške ili biciklima. Za odlazak u druga mesta, Gradinu ili Palanku, koriste se zaprežna vozila. Tek kad se pođe na dalji put uzima se automobil ili se koristi autobuski prevoz. I automobili i autobusi koriste električni pogon, tako da zagađivanja nema. Često prevozno sredstvo su i invalidska kolica. Zapazila sam da ih ima više nego što bi ih statistički trebalo biti jer, nemoguće je da ima toliko invalida, pa sam zaključila da ih koriste i zdravi radi udobnosti, da ne bi okretali pedale.
Pa i meni bi sad dobrodošla, pomislila sam osećajući kako se znojim. Bilo je podne, sparnog avgustovskog dana. Kad pre avgust?, pitaće, možda neko. Moram vam priznati da vam nisam pisala svakog dana ni opisivala sve svoje doživljaje i zapažanja već samo one koje sam smatrala važnim.
Staza kojom smo se vozili blago se uspinjala prema jugozapadu. Međutim, to uspinjanje je potrajalo duže nego što sam očekivao, a bilo je podne sparnog avgustovskog dana, tako da sam se jako znojila. Bila sam nestrpljiva da što pre stignemo na to jezero pa da se bućnem u njega.
Dođosmo opet na neku raskrsnicu. Primetih da smo na vrhu brda. Ovde se put račvao. Jedan krak je išao pravo nizbrdo, drugi je išao desno po ravnom i
130