“ Čika Stevo”, obrati mu se Nenad,“ ovo je naša gošća iz Amerike, Samer Vord, novinarka Vašington Posta. Pisaće o nama, zato je red da je lepo ugostimo. Ona želi da sazna nešto više o radu vinarije i zato hoće da razgovara sa nekim starijim zadrugarom. Zato ti sada napuni jednu bocu vina pa si posle slobodan. Uzmi tu bocu koju napuniš, izađite u park, evo vam ova kutija sa sendvičima, izađite u park i pričajte do mile volje, samo pazi da nam gošća ne ostane gladna i žedna. Ako misliš da jedna boca nije dovoljna, ponesi dve.”
“ Imam ja ovu”, reče Steva pokazujući bocu od dva i po litra, u kojoj se u marketima, samouslugama, radnjama, dućanima, prodaje pijaća voda.
“ Odlično”, reče Nenad.“ Onda napuni tu pa idite u park. Evo vam kutija sa hranom. Sami, ti je ponesi.”
“ Bolje ona, ja ću da zaboravim”, reče Steva.“ Men ' jelo nije važno, samo piće. Znaš onu narodnu poslovicu ' Jelo je navika, piće drži čoveka '?”
“ Znam, čika Stevo”, reče Nenad.“ Rekao si mi milion puta. Samo, nisam baš siguran da je to narodna poslovica. Pre će biti da si je ti izmislio.”
“ Pa ja sam deo naroda, zato je narodna. Al ' nisam ja. Čuo sam je od pokojnog Momčila, bog dušu da mu prosti”, Steva se prekrsti i nadlanicom leve ruke obrisa suzu.”
“ Pa eto ti primer kako prođu pijanice, čika Stevo. Mogao bi i ti tako da prođeš ako se ne opametiš”, reče mu Nenad.
102