gde joj dadoše torbu sa pogačom, pečenom guskom i
nekoliko struka mlade aljme.
Miloš se vrati u svoju sobu, obuče kožni oklop
kakav je nosio kad nije u borbi, dovoljan da ga zaštiti
od strela i lakših uboda mačem, i stavi mač na leđa.
Nije voleo laki mač koji se nosi o boku, smetao mu je
pri hodu.
Zatim ode do Cvetine sobe i javi joj se.
"Mama, odoh ja sa Rojlom u Vilingor."
"Pa kako tako odjedanput? Ništa nisi pričao."
"Pa ona pošla i pozvala me da je pratim."
"Dobro sine. Koliko ostajete?"
"Verovatno jedan dan u Vilingoru i dan dva na
Miroču."
"A, i tamo ćete da svraćate?"
"Pa da. Hoće da vidi imanje."
"Dobro, sine. Srećan put. Svrati kod oca, javi mu
se."
"Hoću, mama."
Miloš požuri u prestolnu dvoranu gde je njegov
otac, vojvoda Branilo Dragilović stolovao, obavljajući
poslove vezane za posed koji mu je poverio knez
Lazar.
Dvorana je bila dugačka i uska. I nepotrebno veli-
ka jer je bila skoro potpuno prazna. Naspram ulaznih
vrata bilo je uzvišenje, podijum, na kome je stajalo
nešto što bi se moglo nazvati prestolom – glomazna i
neudobna drvena stolica, ukrašena zlatom i srebrom.
Očito je svrha tog 'prestola' bila da pokaže raskoš i
moć vladara. Kakav je Branče vladar, mislio je Miloš,
6