8.
Ispred konaka za goste, u senci granatog hrasta, sede Miloš i Rojla i setno posmatraju dolinu pod sobom.
Ispod njih su zidine manastira ' Vilingor ', nekadašnjeg vilinskog zamka kome je, iz ko zna kog razloga, ostao stari naziv, iako je otac Teofil predlagao da manastir nazovu manastir Svetog Vida jer su sestre monahinje u okolini bile poznate kao vidarice. Ispred manastira protezalo se jezero u kome su se toliko puta okupali, a sa druge strane je još uvek bilo učilište ' Zora Vilingora ', nazvano tako po Miloševoj majci Zori, nekadašnjoj vilinskoj kraljici.
" Sećaš se kako smo se igrali na onoj ledini?", upita Rojla pokazujući na ledinu između učilišta i jezera.
" Ih, kako se ne bih sećao ", reče Miloš. " Sad tamo nema nikog, kao da nema đaka."
" Ima ", reče Rojla pokazujući grupu đaka koja je u savršenom redu ' dva po dva ' upravo izlazila iz učilišta i uputila se stazom ka proplanku okruženom topolama i jasenovima na kome su se nekad igrali. " Samo, nisu nemirni kao mi."
" Misliš, nisu slobodni kao mi ", reče Miloš. " Ne postoje mirna i poslušna deca. Pogotovo, ne ovako poslušna."
Kao da žele da potvrde njegove reči, došavši na proplanak, deca se raspršiše kud koji. Dečak koji je nosio krpenjaču izbi je nogom, a sva ostala deca po-
35