4.
Sutradan, kasno popodne dođoše do sastavaka, do
ušća Ratkovog potoka (Miloš ga je još uvek tako nazi-
vao) u veću rečicu pored koje ih je vodio put. Zađoše u
klisuru idući pored potoka i dođoše do nekadašnje
Ratkove pećine.
"Evo nam skloništa za večeras", reče Miloš.
"Ako se nije neki medo uselio", reče Rojla.
"Nadam se da nije", reče Miloš oprezno provirivši
u pećinu.
Vide da se u pećinu niko nije uselio, ali je od ulaza
pa skoro do pola bila zarasla u žbunje. Da bi se ušlo u
pećinu trebalo bi ga poseći.
"Idemo dole do potoka", odluči Miloš pa uze seki-
ricu sa sedla i opet napravi sklonište od vrbovih mla-
dica.
Teškoća je sada bila u tome što nije bilo suvog
lišća i trave. Rojla se seti da u bisagama ima vunenu
prostirku koju joj je Dara, takoreći na silu, stavila u
bisage. Unela je prostirku u zaklon i prostrla po tlu
obraslom bujnom, ali vlažnom travom. I Miloš je do-
neo podmetač za sedlo koji je skinuo Ždralinu pa su
tako imali postelju.
Legli su.
Rojla ga je zagrlila i pripila se uz njega stežući ga.
"Miloše, mili, ljubi me, možda nam je ovo
poslednja noć zajedno."
"Kako?!", uzviknu Miloš ustavši naglo i nadnese se
16