" Dobro onda, Mileva, kako ti kažeš."
" Eto tako. Bilo bi mi neobično da ja tebe zovem ' vojvodo ' Miloše; bio si još dete kad sam došla u Gradinu." " Da, mnogo šta se promenilo od tada ", reče Miloš. " Miloše, voliš li pitu od duleka?", upita Mileva. " Od duleka!", uzviknu Miloš. " Pa ta mi je omiljena." U međuvremenu, Ratko mu je sipao vino u čašu. " Hajde, Miloše, da nazdravimo u čast pomirenja ", reče Ratko dižući svoju čašu. Miloš još uvek ne beše seo. Sad sede pa i on podiže čašu. " Da smo živi i zdravi i da se još dugo sastajemo u miru i slozi ", reče Ratko pa iskapi vino iz čaše. " Nek ' tako bude ", reče Miloš pa i on učini isto. Vino je bilo pitko i sveže. " Ovo je od jesenas?", upita Miloš. " Da, Branče mi je dao grožđe iz vašeg vinograda ", potvrdi Ratko. " Misliš iz seoskog ", reče Miloš. " M-da. Iz seoskog. Nisam još navikao na to da je u
Gradini sve zajedničko: vinograd, stoka, zemlja …" " Crkva …", nastavi Miloš započeti niz. " Crkva i treba da je zajednička; ne može svako imati svoju. A vinograd se može podeliti."
" Podelili smo ga ", dočeka Miloš. " Svako ima samo onoliko koliko može sam da obere. Treba i ti da imaš svoj deo."
" Tražio sam ", reče Ratko. " Na Veću staraca su mi rekli da sam ja seoski sveštenik, a ne zemljoradnik, i
131