Rojla otvori svoje krupne i tamne, skoro crne oči i
pogleda ga prekorno.
"Jesam li ti rekla da o tome nećemo govoriti", reče.
"Uživaj dok smo zajedno, a za to nam ne treba ničije
odobrenje, ni roditeljsko, ni popovsko."
"Ali…" Miloš poćuta ne usuđujući se da postavi
pitanje koje je zamislio.
"Ne, ne želim decu", reče odlučno Rojla. "A ti već
imaš jedno, dosta ti je."
Milošu se steže srce setivši se svoje ćerčice Vidre
Koviljke, kako mu je ovijala ruke oko vrata, zvala ga
“tata” i gugutala nešto što on i Milosna nisu mogli da
razumeju.
Rojla ga zagrli privijajući se uz njega. "Mili, znam
da ti je teško, ali, zahvali bogovima što smo živi i
uživaj u sadašnjem trenutku. Greh je biti tužan. Raduj
se životu koji je još pred nama."
'Govori slično kao deda Dobrota, iako on ima sto, a
ona samo sedamnaest godina', pomisli Miloš, 'očito da
mudrost ne zavisi samo od starosti.'
I Miloš odluči da će se i on potruditi da bude
mudar i da uživa u životu onakvom kakav bogovi pro-
stiru pred njega.
13