"Pa zamisli trougao čije je jedno teme u Gradini,
drugo na Miroču i treće tamo gde bi okrenuli na istok.
Od Gradine do Miroča imamo samo jednu liniju da
pređemo, a kad bi išli na jug pa na istok, bilo bi ih
dve."
"Pametnica moja", reče Miloš, "pa te dve su kraće
od ove jedne."
"Jesu, svaka za sebe, ali, kad se nastave jedna na
drugu, duže su. Zato bolje da ne raspravljamo o tome."
Miloš ućuta zaključivši da je Rojla previše pametna
za njega. Milosna se nikad ne bi udubljivala u takve
stvari. Zna se da je muškarac nadležan da misli i pred-
viđa.
Predveče stigoše na jedan mali potok.
"Trebalo bi negde zanoćiti", reče Miloš. "Ne
možemo danas stići na Miroč."
"Hajdemo ovamo dublje u šumu, toplije je", reče
Rojla i povuče ga ka šumi.
"Može, ali, prvo ćemo preći reku pa ćemo na onoj
strani napraviti sklonište", reče Miloš.
Rojla se složi.
Kad su prešli rečicu, Miloš uze sekiricu koju je
nosio privezanu za sedlo, naseče nekoliko dužih grana,
priveza im vrhove i tako napravi sklonište u obliku
kupe sa otvorom za ulaz. Pod prekriše suvim lišćem i
travom i tako napraviše mekan i udoban ležaj.
Ujutru, kad se začu pesma ptica, probudiše se i oni,
zagrljeni i prijatno umorni od ljubavi.
"Rojla, dokle će da traje ovo naše?", upita Miloš
lako joj usnama dotaknuvši nos.
12