"Nisam imao vremena. Sadio sam vinograd, pravio
vino…"
"I decu", ubaci Rojla.
"Da", potvrdi Miloš. "Više je vremena provodio u
štali nego što sam ga jahao."
"Da si ga bar pustio da se slobodno kreće. Trčao bi
kad on hoće i koliko hoće."
"Shvatio sam. Bolje je konje držati u konjarniku,
kod Prvoša, nego u gradskoj štali. Nije teško otići do
konjarnika kad zatreba. Moram to reći vojvodi. Imaće
lenje borbene konje, ako ih bude držao u štali", zak-
ljuči Miloš.
"Ali, vitezovi vežbaju svaki dan", seti se Rojla, "a ti
Ždralina nisi pojahao otkako si se vratio."
"Pa da, nisam imao vremena; upoznavao sam dvor
i divio se Živkovoj domišljatosti. Svi seljani oduvek
grade štalu u zadnjem dvorištu, daleko od kuće, a on
je gradsku štalu postavio pored samih dveri."
"Zar to nije dobro?", trže se Rojla, osetljiva kad joj
neko kritikuje oca.
"Pa jeste! To sam i rekao. Kad neko dojaše u grad,
prvo što mu padne na pamet jeste gde ostaviti konja."
Već su izjahali iz grada i uputili se dunavskim pu-
tem na istok.
"Znaš li da se na Miroč može stići i ako prvo idemo
na jug, pa posle skrenemo na istok?", upita Miloš.
"Znam, ali, jesi li nekad išao tim putem?"
"Nisam", priznade Miloš, "ali znam da može."
"Može, ali je mnogo dalje", reče Rojla.
"Otkud znaš?", upita Miloš.
11