smeta." Stana zagrli Miloša. " Srećan put i neka te Svetovid čuva. Nauči taj turski i sve jezike koje možeš. Znanje nikad nije suvišno. I ne zaboravi da se oprostiš s Ratkom; on te mnogo voli i ceni." " Pa kako bih ", reče Miloš. " Odmah idem kod njega." " Miloše, pa opet isti konj!", uzviknu Boriša kad ugleda Ždralina Drugog. " Nije isti ", reče Miloš, " to mu je, verovatno sin." " Znam da nije isti ", kaže Boriša, " Ali liči, pa sam zato rekao ' isti '. Kako se zove?" " Ždralin Drugi ". " Pa kažem ja! Mogao si mu bar ime dati neko drugo." " Navikao sam na ime Ždralin ", reče Miloš, " bilo bi mi neobično da je drukčije."
Dok je Boriša uzimao komad gvožđa, kalio ga na vatri i zatim kovao na nakovnju, Miloš se nije dosađivao; raspirivao je vatru mehom i gledao kako ispod Borišinog čekića nastaje potkovica. Na kraju Boriša uze probojac pa izbuši rupe za klince kojima će potkovicu pričvrstiti za kopito.
" Evo, gotovo!", uzviknu Boriša kad je Ždralinu pričvrstio sve četiri potkovice. " Dođi sad da te zagrlim, Miloše. Nisi mi sin, ali kao da jesi jer si sin mog najboljeg druga iz mladosti. Srećan put, Miloše i neka te bogovi čuvaju. Dokle misliš da ostaneš na putu?"
" Najmanje godinu ", reče Miloš. " Ili dok ne osetim da sam postao pametan."
51