Razgovor Branilov sa Milošem
Miloš dođe stazom od Jaska i sede naspram oca.
Cveta ustade i udalji se.
"Dobro si me izribao, tato", reče Miloš. U glasu mu
nije bilo prekora, rekao je to kao činjenicu.
"Žao mi je, sine, ali… bolje da te sad ribam dok je
vreme, nego da kukam u nevreme. Sa neprijateljem
nema milosti, pogotovo ne u samoogdbrani."
"Ja sam samo hteo da izbegnem nepotrebno ubi-
janje."
"Jasno mi je, sine. Ni ja ne volim ubijanje. Svarog je
stvorio sve što postoji i samo on ima pravo i da
uništava."
"Misliš Bog", podseti ga Miloš.
"To sam i rekao. Svarog – Bog, meni je to isto."
"Ali, često zaboravljaš da si krišćanin", prekorno će
Miloš.
"E, sine. Ne može se svest ljudi promeniti preko
noći. Svi u Gradini još uvek veruju u stare bogove. Sa
tim smo rođeni, sa tim odrastali i živeli. Lako je vama
mladima, začas zaboravite."
"Nismo zaboravili", reče Miloš. “Eno ti i u crkvi
Dabog i Jarilo na freskama i ikonama; Veja i Rojla ih
naslikale umesto krišćanskih svetaca. Mi samo imamo
na umu da smo sada krišćani."
"Za vas i jeste važno da to imate na umu", reče
Branilo, "I da podučavate svoju decu, kad dođu, i jed-
noj i drugoj veri, da se ne zaboravi. Ali, hteo sam da
40