Renka izađe pred skup.
“Poštovani susedi, radi se o ovome. Vi svi znate da
u gradu žive i Dubrovčani, trgovci koji nam prodaju
proizvode iz dalekih zemalja, a od nas kupuju robu
koje nema u tim dalekim zemljama. Ja sam mislila da
to možemo da radimo i Cveta i ja; deca su nam već
odrasla tako da imamo dosta vremena. Branče i Zale
imaju svoje poslove, a mi smo zaludne po ceo dan, pa
sam htela da i mi nešto radimo. Je l' tako Cveto?”
“Tako je”, potvrdi Cveta, pa se oslobodi, “da i mi
doprinesemo zajednici.”
“Šta biste tačno radile?”, upita Branilo.
To je već bilo teže pitanje, pa se opet javi Renka.
“Pa, isto ono što već radi gospar Ivo i drugi trgovci.
Kupovali bismo proizvode od seljaka i prodavale na
tržnici. Prihod bi išao u zajedničku kasu.”
Deda Dobrota frknu, ali niša ne reče.
“Dobrota bi hteo nešto da kaže o ovom predlogu”,
objavi Branilo.
“Uvaženi seljani, dragi susedi”, poče Dobrota, “Svi
znamo da je u Gradini sve zajedničko pa bi ovo bilo
presipanje iz šupljeg u prazno: kupujem i prodajem
svoju robu, a prihod je opet moj. Šta se tu postiže?”
“A zašto onda neki prodaju ono što je zajedničko”,
ne dade se Renka. “Ko im je to dozvolio?”
“Nije im niko dozvolio, ali to je njihov višak
proizvoda, deo na koji imaju pravo”, reče Branilo.
“Kakav višak, otkud višak”, trže se Dobrota. “Sve je
zajedničko.”
“Hteo sam reći da je to ono što im ostane kad
394