vina, Zora i Dana se ne bi ni rodile."
"Znam, ćero, hvala Jarilu."
"Hvala Dari vračari koja mi je rekla za vino sa
cimetom", reče Cveta.
"A šta ti, sine, reče, kuda će Miloš?", seti se Koviljka.
"Da, hteo sam da o tome razgovaram s vama", reče
Branilo. "Ali – prvo da jedemo."
Ispruži ruku i dohvati parče pite. Pojede ga, zatim
zali vinom pa uze još jedno.
"Ovako", reče podižući čašu. "Lazar mi je rekao da
bi on Miloša uzeo kod sebe u Kruševac, ali da Miloš
treba još da uči, ne u učilištu, već iz života; treba da
prođe sveta, da upozna zemlje i ljude, da se osamostali,
da nauči da brine o sebi. Zato mora na put."
"Pa, dobro, ali ja nisam rada da on ide u Kruševac",
reče Cveta.
"Knez je tako zapovedio", reče Branilo. "Kruševac
je prestonica. Osim toga, jedan njegov drug iz učilišta
je već u kneževoj pratnji. Zar ne bi volela da nam sin
bude uz cara?"
Cveti oči sinuše ponosom iako Miloš nije njen sin,
nego Zorin, Branilove prve žene. 'Ali ja sam ga donela
na svet, bila sam uz nju kad se porađala i …kad je
umrla', pomisli Cveta.
"Volela bih, ali… da bude kod kuće", protisnu Cveta
kroz suze.
"Ha, a kako to misliš', da dovedemo Lazara kod
nas?", nasmeja se Branilo.
Cveta ustade i pobeže u kuću.
"Kako si tako grub, sine", ukori ga Koviljka. "Pa
38