***
Dobrota je gajio kuniće koje su svi u selu zvali zečevi. Uzalud je Dobrota objašnjavao da to nisu zečevi i da između te dve vrste postoji značajna razlika. Pored ostalog i ta što zečevi prave legla u grmlju, na tlu, a kunići kopaju jame u zemlji. Ne mogu čak ni da imaju potomstvo što znači da je među njima razlika veća nego između konja i magarca.
Voleo je Dobrota da mu se životinje osećaju kao da su u svom prirodnom staništu. Zato im je u zabranu iza kuće ogradio prostor koljem i opleo prućem da ne mogu druge životinje da im smetaju. Oni su mogli da izlaze, ako žele, prolazeći ispod ograde, ali bi se brzo vraćali u svoj obor. Kad bi izašli, nisu pravili nikakvu štetu, jer je pored kunićarnika Dobrota posejao detelinu, tako da nisu ni imali potrebu da idu daleko. Pored deteline bio je neograđeni vrt sa kupusom i mrkvom gde su oni smeliji znali često da zalutaju.
Dobrota je upravo kosio detelinu. Prema njegovim rečima, to mu je bo jedan od omiljenih poslova. U selu nije bilo takvog kosača. Iako već u poznim godinama, mogao je da kosi uporedo sa Branilom, Zavišom, Borišom, sve vrsnim kosačima.“ Dobar dan, Dedo. Srećan rad!” pozdravi ga neko. Dobrota se okrete i osmotri visokog i stasitog momka koji se pojavio iz zabrana,“ Bog ti dobro dao, sinko. To si ti, Braniloviću?”“ Ja sam, dedo”, reče Miloš.“ Pa zar ti nisi na putu? Ili si se već vratio?”
368