milosti, pljačkaju sve što nađu jer od pljačke žive. Ono
što ne stignu da opljačkaju oni popale i beže. Sa njima
se isto tako treba i boriti, kao protiv izgladnelih pasa.
Zato sam hteo da vas isprobam i zamolio sam Daru da
vam priredimo onu opsenu. Bili ste dobri, naročito Sr-
đa, ali ti, Miloše Vojvodiću, bio si previše milostiv, ok-
levao si da ubiješ svog vuka. Zamisli da je umesto vuka
bio janičar; šta bi bilo s tobom?"
"Nije mi mogao ništa", reče Miloš, "moje koplje je
bilo u njegovim raljama."
"Ali tup kraj", primeti Branilo. "Trebalo je samo da
se izmakne korak nazad pa da se oslobodi, a onda…
Zato prema neprijatelju ne treba imati milosti. Naro-
čito ne prema gladnom."
"Da, ako je neprijatelj. Ali, ja sam video da je to
opsena", pokušavao je Miloš da se opravda.
"Nisi mogao videti, Miloše", reče Dara. "Svi ste
mislili da su to pravi vukovi."
"Jesmo, zaista", potvrdi Srđa.
"Jesmo", potvrdi i Miloš, "ali samo u početku. A kad
je Srđin vuk izašao iz vode i opet počeo da napada, a
nigde rana, bilo je jasno da je to opsena."
"Da", reče Branilo, "tek tada si to shvatio. A dotle si
već mogao biti mrtav. Zato, sine, ne oklevaj kad je nep-
rijatelj u pitanju."
Okrete se Zaviši.
"Zale, ja idem kući. Hoćeš li i ti?"
"Ostaću još malo da s momcima razmotrim vežbu
koju smo imali pre vukova."
"Dobro. Sad znate kakvog neprijatelja imamo."
35