Svi naćuliše uši jer – retko su imali prilike da čuju
vesti o svojim velmožama; ono što bi ponekad čuli
dogodilo se tako davno da je već spadalo u povest, a
sad imaju priliku da čuju nove, sveže vesti i to iz usta
jednoga velmože – svoga vojvode.
"Šta nije dobro?", upita Zaviša.
Branilo poćuta da bi im tako privukao pažnju pa
reče naglašavajući svaku reč:
"Naš car, Uroš Drugi Nejaki, bogovi nek mu se smi-
luju, preminuo je lani pre koleda od bolesti."
Ote se neartukilasani uzvik, a Branilo opet podiže
ruku da bi ih umirio.
"Ali ni to nije sve", uzviknu Branilo, a glave mladića
se još više podigoše. "Kralj Vukašin i njegov brat
despot Uglješa Mrnjavčević pošli su u borbu protiv
Turaka i izginuli su zajedno sa svojom vojskom.
"Ko su ti Turci?", upita Zaviša.
"E to je ono glavno!", reče Branilo. "Zato sam vam
priredio onaj prepad i to je glavni razlog zašto je knez
došao u Gradinu. Mogu vam reći samo ono što sam
čuo od njega. Turci su narod koji je u naše susedstvo
došao iz Azije. Nastanili su se u Anadoliji, zemlji iza
Mramornog mora, i tamo osnovali carstvo. Odatle su
počeli da napadaju i osvajaju krišćanske zemlje tako
da su i svoju prestonicu preselili u grad Jedrene u Tra-
kiji. Odskora napadaju i naše zemlje, robe i pljačkaju.
Uzimaju čak i našu decu i odvode ih u roblje. Od tih
malih Srba, Arbanasa i Bugara načinili su i posebnu
vojsku koju zovu janičari, najopasniju vojsku koju je
svet video. Napadaju iznenada, na prepad. Ubijaju bez
34