kaza im granati kesten na ivici šumarka. "A i ti, Zale.
Oprosti što ti nisam ranije rekao, ali, prosto nisam
imao vremena. Knez Lazar nas je sve iznenadio: došao
je nenajavljeno – nismo ga očekivali."
Svi živnuše očekujući objašnjenje i za prepad i za
kneževu posetu 'na prepad'.
"Je l' se dogodilo nešto?", upita Zaviša sluteći da
knez sigurno nije dolazio bez razloga.
"Dogodilo se mnogo toga", odgovori Branilo. "Sve
ću vam reći, ali pođimo redom. Prvo ono što se tiče
samo nas, odnosno Gradine: naš gospodar Radič više
nije među živima."
Mnogi mladići nisu do sad ni čuli za Radiča, a oni
koji jesu odahnuše prisećajući se, verovatno, kako su
njegovi vojnici nasrtali na seosku imovinu i napadali
snaše i devojke. Neki od starijih su se čak i sukobili s
njima.
"Dalje", nastavljao je Branilo, "knez je Radičevu
baštinu, znači Braničevo, dao meni na staranje i
raspolaganje – od danas sam ja vojvoda braničevski;
ali, kao što sam već rekao na veću ili skupštini, nije
važno, izabrali ste me za starostu i ja ću to biti dok ne
izaberete drugog."
"Ne treba nam drugi", uzvinu nekoliko glasova.
"Živeo starosta vojvoda Branilo!", uzviknu Zaviša i
zapljeska.
"Živeo", prihvatiše mladići.
"Dobro, dobro, momci, hvala što me prihvatate, ali
još vam nisam sve rekao. Slede vesti koje se tiču našeg
carstva i… bojim se da nisu dobre."
33