imao krupne šake od stalnog ručnog rada.
Prvo je sa debla, dugačkog koliko raspon ruku isekao komade koje je sada obrađivao kratkim nožem koji je uvek nosio za pojasom praveći sa jedne strane ispust, a druge žljeb u koji će taj ispust ući. Radio je polako i pažljivo, pevušeći poluglasno neko samo njemu znanu pesmu. Milosna je nailazila pored njega, ali mu nije ništa govorila da ga ne ometa u radu. Došao je Milutin i neko vreme ga gledao tako zanesenog.
“ Pa kako možeš tako polako da radiš!”, uzviknuo je ne mogavši da se uzdrži.“ Ne praviš bure za dogodine, nego za sada. Dok ga ti napraviš, grožđe će da prezri i da prođe.”
“ Za dva dana neće da prođe, može samo biti slađe.
Smiri se, Milutine.”“ Ne mogu da se smirim, pije mi se vino.”“ A, to. Pa što ne kažeš. Mila, daj nam vina”, doviknu nastavljajući da delje daščicu koju je držao u ruci.“ Što nisi pravio te daščice malo šire?”, opet će
Milutin.“ Brže bi završio.”“ Zato što ću uske daščice lakše uklopiti u krug”, odgovori Miloš.
Milosna donese krčag vina i dve bukare. Sad se Milutin ućutao i gledao šta Miloš radi povremeno dolivajući vino u bukare koje behu napravljene od još tanjih daščica.
“ Gledaj, Milutine i uči”, reče Miloš.“ Ti ćeš ovo raditi kad ja odem.”
“ Kuda da odeš?!”, iznenadi se Milutin.
326