"Oprosti, Milane, ali… pa Srđa je ovde."
"Ovde!?", začudi se Milan.
"Da. Došao je kod Veje. Zapravo kod mene je, ali
zbog nje je tu."
"Baraba jedna", reče Milan. "A ja ga tražim; hteo
knez i njega da uzme u vitezove."
"On je već vitez vojvode Branila iz Gradine", reče
Miloš ozbiljno. "Jedan je od naših najboljih kopljanika.
Izabrao je sebi najboljeg konja iz konjarnika. Da ga
vidiš na konju pod oklopom i sa kopljem rekao bi da je
pravi Srđa Zlopogleđa."
"Otkud mu oklop?", upita Milan.
"Iskovao mu Borko, naš kovač, laki oklop. Srđa ga
nosi svaki dan, kad vežbamo", odgovori Miloš. "Već
dvaput me zbacio s konja. Obećao mi je to još u
učilištu, sećaš se?"
"I ti imaš oklop?", upita Milan.
"Imam", odgovori Miloš, "ali ne volim da ga nosim,
smeta mi pokretima."
"Smeta pokretima, ali i štiti", reče Milan. "Sigurna
je zaštita od mača. Jedino sekira ga probija."
"Hajde, momci da se malo založite", začu se Prvo-
šev glas.
U dvorištu se pojaviše Prvoš i Srđa noseći hranu, a
za njima dođoše Vedrana, Dara i Tijana, Zora i Dana,
Ravijojla i Stamena, svi uredno i čisto odeveni. Prvoš
je nosio neveliki kablić sa komadima kuvanog ovčijeg
mesa, a Srđa je nosio torbu sa hlepčićima i mešinu s
vinom.
"Evo, momci, ovde vam je vino", reče Prvoš i okači
22