mešinu na drvo.
Vitezovi potrčaše prema mešini.
"Polako!", začu se strogi zapovednikov glas i naj-
stariji od njih, mladić od oko trideset godina priđe
mešini.
"Hajde stanite u red! I – pazite koliko pijete.
Nemojte da posle ne možete da se držite na konju."
Momci poslušno stadoše u red. Prilazili su mešini
jedan po jedan i otpijali po nekoliko gutljaja. Zapo-
vednik je pio poslednji.
"Ovde imate hlepčiće, a tamo kuvanu ovčetinu i sir.
Nije gozba, ali nećete ostati gladni", govorio im je
Prvoš.
"A je l' ima luka?", upita jedan.
"Ima, ima, kako nema", zabrza Prvoš pa iz kotarice
izvadi platnenu torbicu sa lukom.
Miloš i Milan su još uvek stojali pored ulaza u
dvoranu.
"Srđo, dođ' da vidiš ovog momka", pozva ga Miloš.
Srđa priđe i silno se iznenadi kad prepoznade
Milana.
"Mene su poslali da te vodim kući", reče Milan.
"Neću. Ne mogu", ustuknu Srđa.
"Ma šalim se", reče Milan, "vidiš da sam s njima."
Miloš tek sada obrati pažnju i vide da svi na
grudima imaju izvezen knežev grb.
Srđa priđe Milanu i zagrliše se.
"Pa gde si ti, druže, u Gruži svi misle da su te vile
zarobile", reče Milan.
"Jedna i jeste", nasmeja se Miloš na šta Srđa po-
23