Ljuba, kao njegova baba – tetka Zagorka, starešina vila, a sada majka igumanija u manastiru Vilingor, kao njegova mati Zora, koju je znao samo po pričanju. Naročito mu je pomajka Cveta mnogo pričala o njoj; da li zato da pokaže kako ona nije ljubomorna na Branilovu prvu ženu, da li zato da njemu ugodi, ili ju je zaista zavolela, to Miloš nije znao, ali je pretpostvljao da je sve to razlog. Ove vile, međutim, behu uglavnom tamnokose. Njihove kose su se kretale od svetlosmeđe poput zrelog lešnika, preko kestenjaste do crne.
Nasuprot njega beše kolovođica koja ga neodoljivo podseti na Anđelu, Milutinovu ljubav iz Drenovca. Ova je, međutim, bila mlađa, devojka njegovih godina otprilike. Namah ga zbog nečega podseti na Iskru, njegovu drugaricu iz učilišta. Ali Iskra je bila riđokosa i imala je plave oči, a ova ima svetlosmeđu kosu i oči …
Oči joj behu različite: Jedno je bilo tamnomodro, skoro crno, a drugo jako plavo kao modra galica i potpuno odudaralo od njene tamne kože.
I te oči! Imađahu neku čudnu moć. Kad im se pogledi ukrstiše, Miloš pretrnu i najednom oseti malaksalost i nemoć. Oseti poriv da zakorači i uhvati se do nje u kolo, ali – nije mogao; noge kao da mu behu ukopane u zemlju, ne mogaše ni da ih podigne sa tla. Htede da nešto kaže, ali mu se jezik skamenio, ne mogade ni da ga pomakne.
Obuze ga strah, ogroman, paničan strah kakav nije osetio nikad u životu. Baci se na zemlju i poče da udara pesnicama po njoj vrišteći iz svega glasa. Vile ga okružiše gledajući ga u čudu, ali se odmakoše od njega
209