da ih i to uveri da su na pravom putu.
Beše očito da se putem nije odavno išlo jer beše obrastao travom celom širinom. Nije bilo kolotečina ni konjskog izmeta na putu.
„ Ovo je divljina, Milutine“, reče Miloš, „ nigde žive duše.“
„ Hm, a šta si ti očekivao? Da ćemo u gori naći gradski trg kao u Zidanu.“
Miloš oseti u Milutinovom glasu blago podsmevanje ali se ne naljuti.
„ Nisam očekivao da ćemo naći trg“, reče, „ ali nisam očekivao ni da ćemo hoditi putem kojim pola stoleća niko nije kročio.“
„ Moja posestrima i njena mati uspešno čuvaju svoje bogatstvo“, reče Milutin. „ Šta misliš, zar bi se jedan od naše grabežljive vlastele polakomio na njihovo bogatstvo i pokušao da zauzme Vilinu goru?“
„ Loše mišljenje imaš o našoj vlasteli“, reče Miloš. „ Meni ne deluju tako. Upoznao sam dvojicu velmoža i nijedan mi ne deluje tako.“ „ Koju dvojicu?“, upita Milutin. „ Lazara Hrebeljanovića i njegovog tasta Vratka“, odgovori Miloš. „ Nijedan od njih dvojice ne izgleda grabežljivo.“
„ Ne izgleda, ali što kaže narod ' Ispod mire sto vragova vire. ' Lazar izgleda bogobojažljiv i miran, ali je celo carstvo prigrabio za sebe.
„ Nikolu su potukli Mrnjavčevići, a ne Lazar“, stade Miloš da ga brani.
„ Ali je Lazar prigrabio najveći deo njegove baštine“,
205