gde ćete spavati“, reče Miomir. „ Ovuda.“
Štala je bila pletara od vrbovog pruća, čvrsto opletena. U njoj su bile jasle i privez za dve krave sa prostorom za prolaz. Sa druge strane je bilo još prostora, verovatno predviđenim za telad. Taj prostor je sad bio pokriven svežom slamom preko koje je bila prebačena široka ponjava.
„ Evo, ovde ćete vi. Sad izvinite, ali, mesta u kući nemamo“, pravdao se Miomir.
„ Pa nije važno“, reče Miloš. „ Sad je toplo i ništa ne pada, možemo i pod lipu.“
„ Nažalost, ni lipu nemamo“, pravdao se Miomir,
„ jedino imamo jabuku, ako vam odgovara.“ „ Ne odgovara“, reče Miloš, „ ima retku krošnju.“ „ Pa ne treba ti hlad noćas, šta izvodiš“, munu ga
Milutin. „ Ne izvodim ništa, samo kažem. Hlad mi nije bio ni na kraj pameti.“ „ Tata, je l ' mogu ja s njima, ovde u jasle?“, začuše
Blažin glas koji se prikrao iza njih da ga nisu primetili. „ Ma zašto kad imaš svoj ležaj u kući?“ „ Poješće te krave ovde“, reče Milutin i pomilova ga po ošišanoj glavi, „ misliće od tvoje glave da je dulek.“
„ Neće, dulek je ravan, a vidi kako je mama mene ošišala“, reče Blaža pokazujući neravnine na svojoj glavi. Bio je ošišan ovčarskim makazama i to se videlo. „ Kao da su te guske čupale“, reče Milutin. „ Tupe makaze“, pravdao se Miomir. „ A kako Tasi nisu bile tupe?“
194