obuka, a Turci se ne bore viteški već razbojnički. Nji-
hova vojska – janičari – ne nose ni oklop ni kacige. Od
oružja imaju luk, kratko koplje i krivi tatarski mač –
sablju, i dugački krivi nož – jatagan, ali, njihovo najjače
oružje je – prepad. Nailaze u malim četama i napadaju
munjevito. Ubijaju bez milosti, zatim pljačkaju i pale.
Pljačka im je vrlo važna jer po njihovom zakonu oni
imaju pravo na plen, to im je plata. Još nešto vrlo važ-
no – janičari, kažu, i nisu Turci već oteta i poturčena
bugarska, srpska i arbanaška deca. Protiv njih se ne
vredi boriti viteški već kao protiv izgladnelih pasa:
treba ih ubijati bez premišljanja pre nego što oni ubiju
tebe."
"Znači zmajevito", reče Branilo.
"Tačno tako", reče Lazar. "Najbolje bi bilo kad
bismo imali vojsku zmajeva."
'Možda je moj Miloš zmajevit', prođe Branilu kroz
glavu, ali ništa ne reče.
"Imaćemo", reče Branilo uvereno.
Vrata dvorane se otvoriše. U nju uđoše Miloš i Ko-
viljka noseći kotarice sa hranom. Branilo je sa pono-
som gledao četrnaestogodišnjeg Miloša kako je za
glavu viši od nekada visoke Koviljke.
"Je l' ovo tvoj sin, vojvodo?", upita Lazar videvši
Branilov pogled.
"Moj", potvrdi Branilo.
"Lep mladić", reče Lazar. "Treba da uči."
"Završio je on učilište", reče Branilo. "U Vilingoru."
"Zaista!?", uzviknu Lazar. "Pa imam ja jednog mom-
ka u pratnji koji je bio tamo. Zove se Milan Toplica".
19