razgovaramo i da se dogovorimo. Jesi li čuo za vojvo-
du Prijezdu od Stalaća?"
"Ne", zavrte Branilo glavom.
"On je takođe, stradao od Turaka i to u svom dvoru
u Stalaću. To, nažalost, svakome može da se desi u
ovome oslabelom carstvu. Zato treba zavesti red i
poslušnost, da svi ne nastradamo. Turci su narod koji
se pojavio odnekud iz Azije, a slični su Tatarima i
Mongolima, koji su naletali pre njih. Njihovu vojsku
pre treba smatrati razbojnicima nego vojskom. Nedav-
no su zauzeli Malu Aziju i osnovali carstvo. Zatim su
zauzeli i Trakiju, i svoju prestonicu smestili u Jedrene
sa namerom da odatle osvajaju Evropu. Kralj Vukašin
je hteo to da spreči. Zato je sa velikom vojskom,
svojom i svoga brata Uglješe krenuo u ratni pohod
protiv njih, pravo na Jedrene. Zanoćili su na reci Mari-
ci, blizu Jedrena i poslali uhode da vide stanje u tur-
skoj vojsci. Saznali su da ih Turci ne očekuju. Počeli su
unapred da se vesele lakoj pobedi, malo su više popili
i zaspali. Počela je oluja. Turci su nekako saznali za
veliku vojsku koja se ulogorila nedaleko od njihove
prestonice, iskoristili okrilje noći i oluje, upali u logor i
poklali ih. Tako su poginula oba Mrnjavčevića i uniš-
tena cela njihova vojska. Tek mnogo kasnije pojavili su
se ratnici koji su nekako utekli da bi pričali o pogibiji."
Lazar zaćuta.
"Pa to se njima ni grob ne zna!", uzviknu Branilo.
"Tako je, vojvodo", potvrdi Lazar. "Zato treba oz-
biljno da shvatimo tu opasnost i da se pripremimo za
odbranu. Obuka koju smo do sada imali je viteška
18