njivala znojenje. Zato Miloš i Milutin bez ustezanja skidoše svoju putničku odeću izrađenu od uštirkanog lanenog platna i obukoše odeću koju im je Ognjan dao.
Pored rečice, u dnu livade bilo se okupilo dvadesetak kosača, sve mladići od dvadeset do četrdeset leta. Miloš, sa samo petnaest godina, bio je najmlađi među njima.
„ Ognjane, pusti to dete neka se igra, nije kosa još za njega, skapaće“, reče jedan od starijih kosača.
„ Neka, Dragoje, vodi ti svoju brigu“, reče Ognjan. „ Pustio sam ga da se igra, ali sa kosom. Neka se malo oproba pa kad se umori, neka donosi vodu sa našom Vesnom.“
„ Neće se moja Vesna družiti sa nepoznatima dok sam ja živ“, reče Dragoje.
„ Ne brini, Dragoje, momak je pošten, iz dobre kuće, ja sam ga već proverio. Videćemo sad kako će se pokazati kao kosač. Haj ' mo na crtu!“
Kosači se poređaše jedan do drugog ostavljajući dovoljno razmaka između sebe za širinu otkosa.
„ Nemojte previše široko da mi se ne umorite brzo“, reče Ognjan. „ Treba pokositi celo polje“.
„ Ne boj se, Ognjane, biće to do užine“, reče Dragoje. „ A ima li nagrade za najboljeg kosca?“
„ Ima, ima, eno Živan već peče jagnje; čekaće nas na kraju otkosa.“
„ E, onda vredi zapeti“, reče Dragoje. „ Hajde, momci!“
Zašištaše kose kroz travu kao guje, košulje su lepršale oko kosača, a otkosi se slagali levo od svakog
160