"Nisi ga, znači upoznao, inače bi znao da je bio star",
zaključi Lazar.
"Gospodar Radič nas nikada nije pohodio", reče
Prvoš, "samo njegovi poreznici."
"Još ste vi dobri, kako je on brinuo o vama",
zaklima Lazar glavom. "Ko upravlja selom?"
"Imamo starostu, Branila. Divan mladić. Pametan i
hrabar. I pošten. Otkad nam je on starosta, selo je
napredovalo. Evo, i crkvu smo napravili", pokaza Pr-
voš crkvu koja se uzdizala na bregu.
"Starostu? Zar on nije vojvoda?"
"On kaže da će biti starosta i dalje i da će izvršavati
odluke koje donese Skupšina i Veće staraca. 'Nisam',
kaže, 'rođen kao vojvoda'."
"Nije rođen kao vojvoda, ali će to biti", reče Lazar.
"Lično sam odlučio da on bude vojvoda, a imaće i celo
Braničevo za baštinu. Gde je on sada?"
"Oprosti, gospodaru, tek smo saznali za tvoju pose-
tu. Doći će čim se spremi."
"Šta ima da se sprema! Nije go!"
"A pa ne izlazi se pred svetlog kneza u svakakvoj
odeći. Ali, evo ga!"
Puteljkom su dolazila dva jahača, snažan muškarac
na vrancu i dečak, takođe snažan, na alatu. Na sebi su
imali lanene košulje ukrašene vezom i dugačke kono-
pljane gaće. Osim koplja nisu imali nikakvo drugo oru-
žje.
Branilo skoči sa konja, priđe knezu, pogleda ga u
oči, pa se pokloni do zemlje.
"Dobro došao, svetli kneže!", pozdravi Branilo.
15