tridesetu godinu, visok i plavook (kosa mu se ispod
kape nije videla), širokih ramena, ali – ničeg ratničkog
u njemu nije bilo; pogled mu je bio blag i miran,
gledao je sagovornike kao svoju decu, spreman da
pouči, posavetuje, ali i da ukori.
Ratko ga je uputio u seosku dvoranu za skupštine
znajući da Branilo nema drugi prostor gde bi primio
toliku svitu.
Sišavši u selo, Lazar je naredio svojim pratiocima
da vežu konje za motke kojima je bila okružena
dvorana. Tada je došao Prvoš na svom konju kojeg je
nedavno uzeo iz ergele, odnosno 'konjarnika', kako ga
je zvao Miloš. Prvoš nije poznavao Lazara, ali je
odmah po odeći i pratnji shvatio da se radi o velmoži.
Stao je pred Lazara, pogledao ga u oči i poklonio mu se
do zemlje.
"Dobro došao, gospodaru!"
Lazar je zaključio da Prvoš ne zna ko je on, zato
odgovori:
"Bolje te našao, dobri čoveče! Znaš li ti ko sam ja?"
"Ne znam, gospodaru, ali vidim da si visokog roda.
Nije na nama, prostim seljacima da poznajemo vlas-
telu."
"Ja sam Lazar Pribičević, voljom gospodnjom knez
srpski i vaš gospodar.
Tu se Lazar malo trže pa se pažljivije zagleda u
Prvoša.
"Ti sigurno nisi upoznao ni bivšeg gospodara,
pokojnog Radiča?"
"Pokojnog!?", začudi se Prvoš. "Zar je Radič umro?"
14