prišao a da ga nisu primetili jer su bili zaokupljeni
gusanom. „Gde si to naučio?“
„U mom selu, Gradini“, odgovori Miloš.
„Nisam čuo za Gradinu. Gde je to?“
Miloš neodređeno pokaza rukom prema severu.
„Tamo, na Dunavu.“
„To je daleko“, reče čovek, „otkud ti čak ovde?“
„Zapovedio mu knez Lazar da putuje i upoznaje
ljude i zemlje dok ne stasa za viteza. Posle će biti
vojvoda“, odgovori Milutin umesto Miloša.
Čovek je bio star oko četrdeset godina, bio je visok
i snažan.
„A koji si ti?“, upita on Milutina.
„Ja sam Milutin Vunar iz Krsne“, reče Milutin i
pruži ruku.
Čovek prihvati njegovu ruku pa se i on predstavi:
„Ja sam Ognjan Ivković“, reče snažno tresući Milu-
tinovu ruku koji po snazi očito nije zaostajao za njim.
„Ti nisi deda Ivko?“, začudi se Milutin.
Ognjan se nasmeja.
„A ja ti ličim na dedu?“, upita.
Milutin shvati da je izvalio glupost pa se zbuni.
„Pa… ne,,,“, zamuca, „ali rekli su nam da je ovo
njegova kuća.“
„Jeste“, potvrdi Ognjan, „kuća je njegova, a ja sam
njegov sin. A zašto vam treba deda–Ivko?“
„Napali su nas razbojnici i sve nam oduzeli“, reče
Miloš. „Ostali smo bez ičega pa smo hteli da se unaj-
mimo ako imate posla za nas. Radili bismo u vino-
gradu.“
144