13. DOČEK, RUČAK, POTOM SMEŠTANJE ĐAKA
Zagorka ih provede kroz predvorje do zadnjeg izlaza kuda se
išlo u dograđenu veliku dvoranu. Čim su ušli, odmah na ulazu u
dvoranu, jedna prelepa devojka-vila se obesi Branilu o vrat.
- Branče, došao si! - uzviknu Ljuba grleći ga.
- Dovezao je đake, Ljubo – strogo reče Zagorka. - Ovo je Miloš
Obilić, njegov i Zorin sin, a ovo njegovi susedi.
Branilo pusti Ljubu iz zagrljaja pa se odmače da je bolje pogleda. Pre sedam godina je bila još devojčurak, gotovo dete. Ni sada
nije bila mnogo krupnija, samo malo viša, ali je dobila neku zrelost,
nešto što ženu odvaja od deteta. Beše odevena u široku zelenu
haljinu od retko tkanog platna koja nije toliko skrivala koliko je
naglašavala njene ženske obline na vitkom telu.
- Ljubo, još si lepša nego što te pamtim – reče Branilo.
- Hvala ti, Branče, nisi ni ti loš. Jesi li se oženio ponovo?
- Jesam, Ljubo – reče Branilo. - I to tvojom vršnjakinjom
Cvetom, mojom susetkom.
- Onom sa kojom si me poredio kad si došao da prosiš Zoru? upita Ljuba.
- Upravo njom – odgovori Branilo.
Sad se Ljuba okrete deci.
- Zdravo, Miloše. Zdravo devojčice! Ja sam Ljuba, vaša učiteljica.
Podučavaću vas vilinskim čarolijama.
- Pa ćemo onda moći da letimo? - upita Vedrana.
- Moći ćete kad naučite i ako to želite – odgovori Ljuba.
- Ja znam da letim – pohvali se Ravijojla. - Na metli.
- A ti si Darina devojčica? - upita Ljuba. - Dara je oduvek bila
dobra veštica, kao vila. Hoćeš li i ti biti dobra?
- Hoću prema dobrima – odgovori Dara. - A ako osetim da je
neko zao prema meni ili onima koje volim, biću i ja zla prema
njemu.
- A kako ćeš znati šta je dobro, a šta zlo? - upita Ljuba.
- Uvek znam. i to pre nego što se desi. Jednostavno osetim. Sad
znam da si ti dobra.
Ljuba se zasmeja.
- Jao, hvala ti! Bićeš ti dobra vila, osećam to - ona pogladi Ravi71