- Verovatno jeste – složi se Stana – ali mi smo navikli. Kad smo
bili deca, nije nam bilo ništa teško da otrčimo na Jazak i da se
pljusnemo u vodu kad god nam padne na pamet.
- A sada? - dočeka Živko.
- Pa sada ne. Imam drugih obaveza. Treba nahraniti guske i
patke i pustiti ih na pašu, pobrinuti se za decu, spremiti im jelo...
- Da, sve je mnogo lepše dok smo deca bez ikakvih briga i
obaveza.
- Nisam ja nikad bila bez obaveza. Radila sam otkad znam za
sebe. I nije mi bilo teško. Više sam volela da nešto radim nego da
se dosađujem.
- Dobro jutro, majstore! - začu se Borišin glas i on se pojavi na
stazi od Jaska, mokre kose i go do pojasa. Onako visok i snažan sa
izraženim mišićima na rukama i poprsju pružao je lep prizor. Stana je oduvek bila zadovoljna svojim izborom i sad ga je ponosno
gledala.
- Zar ne može bez toga majstore? - pobuni se Živko. - Ta znamo
se od detinjstva.
- Ali tada nisi bio majstor - reče Boriša.
- To on hoće da i njega zovu majstore - reče Stana. - Ali ne, i
mene i njega svi zovu po imenu iako smo odavno izučili zanat i
pravimo im kola i sedla, šijemo kožuhe i pravimo opanke.
- To je zato što vas svi znaju i pre nego što ste postali majstori.
Ne treba to da vas ljuti. Ni vi ne zovete Branila starosto, nego po
imenu jer ga znate još dok nije bio starosta. Pa ni mene ne treba da
zovete 'majstore' jer me znate kao Živka. Osim toga, vi ste učili
zanat, a ja sam samouk. Ti si, Borko, kovač i potkivač i kolar, ti,
Stano, sedlar, kožuvar i opančar, a ja ne znam ni šta sam, radim
sve po malo.
- Zato ti i jesi pravi majstor, jer sve znaš - reče Boriša.
- Dobro, ali mi se znamo još pre nego što smo išta naučili pa
me zato zovi onako kako si me tada zvao – Živko.
- Pa ako ti tako kažeš neka ti bude, Živko. A sad, pođi sa mnom
u šupu da uzmemo alat.
- Borko, a doručak? - opomenu ga Stana. - Nećete ići gladni. Za
koga sam ja ispekla ova jaja?
- Oprosti, zaboravio sam - reče Boriša.
- Na sebe smeš da zaboraviš, ali ne i na druge. Pogotovo ne na
316