ikad imati goste. Bio mi je potreban astal na kome ću jesti i gde ću
staviti knjigu kad čitam. Morao je, znači biti blizu svetla.
- Pa šta sad možemo -reče Branilo. - Ješćemo pa ćemo izaći napolje.
Sedoše unutra. Ratko iznese lepinje i drvene tanjire i stavi ih
na astal. Kašike su bile nevešto izdeljane i nimalo privlač ne, ali se
njima moglo jesti. Zatim iznese kotlić sa ribljom juhom.
- Začinio sam je vlašcem i sremušem, ne znam da li volite pravdao se.
- Ma ne brini - reče Zaviša. - Ko ne voli, neće ni jesti, ali takvih
nema ovde.
- Za piće imam samo izvorsku vodu. Znam da vi više volite vino
ili pivo, ali ja, iako me zavet više ne obavezuje, nastavio sam da
živim kao isposnik. Jedino što nedeljom dozvolim sebi parče
barenog mesa.
- Kad pomenu zavet – dočeka Branilo– možeš li ti sad, kad si
slobodan da se zavetujaš nama, Gradinarima, da ćeš čuvati naše
seoske ovce? Samo da znaš, pašnjak je daleko od sela i opet bi živeo sam.
- Ovce sam čuvao još kao dečak. Tad sam naučio da sviram u
sviralu, ali o ovcama ne znam ništa.
- Naučićemo te kako se muzu i kako se pravi sir, to nije teško.
Samo nam kaži da li pristaješ i kakvu platu tražiš.
- Pa naravno da pristajem! - uzviknu Ratko. - Inače ovde samo
mlatim praznu slamu. Dajte mi samo nekog psa da mi pomaže i
pravi mi društvo. A o plati ćemo govoriti na Mitrovdan, kad vam
doteram ovce u selo.
- Mitrovdan! - uzviknu Zaviša.
- Šta je to Mitrovdan? - upita Branilo.
- To je krišćanski praznik koji pada u jesen, otprilike u isto
vreme ili malo posle Mokoši - objasni Ratko. - Tada prestaje vegetacija, trava više ne raste, lišće je opalo i vreme je da se ovce
smeste u staje. Tada ćemo razgovarati o plati. Da li se slažete?
- Pošteno – prihvati Branilo – da li se slažeš Zale?
- Meni je to sasvim u redu - reče Zaviša. - Ali, ti si starosta, ti
odluči.
- Eh, starosta! - uzviknu Branilo. - Znaš da ne mogu da odluču201