- Ne znam, sine. Dođi sad da te tata zagrli, posle ćemo da pričamo. Rojla se izgubi u njegovom zagrljaju. Kad sedoše za večeru, Rojla opet upita:- Tasiću, jesam li ja Živković? Živko se nasmeja.- Nisi zaboravila. Pa vidi ovako, sine. Mama ti se prezivala Nevenić, ali je ona više volela Stamenić. jer je Stamena bila poznatija, Nevena je, kao što znaš, mlada umrla. Znači da vi uzimate prezimena po ženskoj lozi. Ali, nemaj brige oko toga jer, mama ti je već dala ime po kome ćeš biti poznata – Vila Ravijojla. Miloš i Vedrana zapljeskaše.- Tako smo je i mi zvali – reče Vedrana.- Zašto, zar niste imali tamo neku pravu vilu?- Jesmo, dve – odgovori Miloš – Iskru i Janju. Ali nekako su svi odmah u početku isticali da je Rojla već vila pa smo i mi prihvatili.- To je zato što sam već letela i znala po neku čaroliju – objasni
Vila Ravijojla.- Dobro, sine – reče Dara – a sad se prihvatite jela pa na spavanje. Znam da ste umorni od puta.
- I više nego što misliš – potvrdi Boriša – hladnoća iscrpljuje. U nekoliko navrata sam uhvatio sebe kako dremam dok smo se vozili ovamo. Sreća da sam se setio da zakačim uzde na klin inače bih ih ispustio. Ko posle da ih traži po snegu? Svi se nasmejaše.- E, hajde da se razdremamo – podiže Živko vrč sa vinom.- Hoćete li i vi deco, malo vina?- Ja sam im već dala medovinu – reče Dara.- Ma kakva medovina za našeg junaka! Miloše, daj svoju čašu
Veji, a tebi evo vino. Neće ti ništa biti od jedno dve čaše vina. Miloš prihvati čašu što mu je Živko napunio i u slast je isprazni.- Ovo je ono blago vino – reče.- Tako je, Miloše, lisičina, od nje ti ne može ništa biti. Tokom večere Miloš je popio još dve čaše i kad se večera završila, oči su mu se već sklapale. Isto je bilo o sa Ravijojlom i Vedranom.
- Daro, odvedi decu gore na spavanje dok Borko i ja proučimo
158