E-book Slavica Mijatović - Prvi i trinaesti | Page 97

veliki je to teret.
Nije mnogo te noći spavala, a ustala je ranom zorom,
pre svih, da šeta usamljena i da otvori oči koje su bile
natečene od suza. Ovi savršeni ljudi nisu smeli videti
njenu tugu, da ih ne zarazi. Videla je sunce kako izlazi i
setila se kako je Ješua učio Judu da pozdravlja sunce
ujutru. Umesto pozdrava, ona se još više rasplaka i požuri
prema jednoj steni koju je iznenada ugledala, nije znala
ni da postoji. Velika stena stajala je pola na obali, pola u
moru. Talasi su je zapljuskivali, vetar je malo jače
zaduvao. Legla je na kamen kao da se oprašta od života,
samo su joj noge bile u vodi. Ovo sunce nije nemilosrdno, ono je milovalo svojom toplinom po telu i licu, nie
peklo i kuvalo. Kako su joj se suze ponovo slivale, podigla
se i umila lice. Ovo more bilo je slano i toplo, samo je
imalo lepšu boju od našeg. Nije podnosila so u očima, pa
je toliko zapekoše, da se uplašila kako će oslepeti. Bilo je
sve gore, očajno je teturala po steni i povređivala se.
Izgrebala je stopala i kolena o kamenje, ali nije vredelo
ništa. Skinula je majičicu sa sebe i pokušala obrisati oči,
nije ni to vredelo. Odjednom oseti kako je nečije ruke
prihvataju, nežne, ženske, i kako je nekom svilom pokrivaju po licu. „Pomozite mi... Zasmetala mi so... Hvala.”
Osoba je ćutala i prigrlila Saru na grudi, „Progledaj sada,
gotovo je” - začuo se prefinjeni ženski glas. Sara se naglo
odvoji od nje i ustuknu dva koraka unazad. Pred njom je
stajala najlepša ženska figura na svetu, u crvenoj dugačkoj haljini, crvene rasute kose, teget plavih očiju,
izduženog belog lica, ne mnogo visoka, malo viša od
97