E-book Slavica Mijatović - Prvi i trinaesti | Page 95

nagradu koju je iznenada dobio. Kročila je na meko tlo, sagla se da dodirne pesak prstima. „Potpuno je beo...” izgovorila je dvojici koji su se zadovoljno smeškali. „Hvala, ne znam šta da kažem.” „Reci nam, koliko si vremena planirala ostati?” - upita je Tin. „Imam šest dana vaših, jer se tamo nikome nisam javila...” „Znamo šta je u pitanju. Uživaj ovde, a pozovi nas da te vratimo, kada poželiš. Može i sutra, bez obzira u koje vreme.” „Kako da vas pozovem?” „Vidiš, onu kućicu na sredini. Oni imaju vezu sa nama. Samo kažeš „Sara zove Tina ili Dena”. Njima ćeš se javiti da te smeste u jednu od ovih kućica. Hoćeš da mi to uradimo?” „Ne, ne, nema potrebe. Ja ću otići sama, u redu je...” Rukovali su se sa njom i vratili se u letilicu, dok je ona ostala da gleda za njima, sa malom dozom straha... Da li će ih stvarno dozvati? Ipak je u divljini, odsečena od sveta, i njihovog i svog. Posmatrala je ljude kako se smeju i uživaju na suncu i u vodi, deca su vrištala od radosti, roditelji se igrali sa njima... Krenula je polako prema njima, da traži smeštaj. 95