E-book Slavica Mijatović - Prvi i trinaesti | Page 94

telju do jedinog prozora koji se nalazio na vozilu.
„Odavde ćeš da vidiš sve. Letimo nisko, posmatraćeš
gradove i prirodu.” Ona poslušno klimnu glavom i ostade
u sedištu sva ukočena, čekajući kako će podneti početak
leta. Nikada ni u avion nije ušla, a kamoli u leteći tanjir.
Međutim, sve se odigralo bez ikakve tegobe, bez buke i
cimanja. Samo je osetila blago podizanje letilice na gore i
odjednom se našla na visini sa savršenim pogledom kroz
prozor. Videla je grad kako blista u svojoj lepoti, potom
još jedan grad sličan Nadeonu, pa onda prigradska
naselja, pa selo, planinu, reke, šume... Od miline pred
ovakvom lepotom, suze su joj krenule od uzbuđenja, dok
je Den sedeo preko puta nje i gledao je poput brata koji
je sestri nešto poklonio. Tin se očinski trudio da što niže
lete, kako bi Sara detaljnije razgledala okolinu. Sedela je
nepomično i grlila svoj ranac, još jednom pitajući sebe,
nije li ovo lucidni san? Onda je stiglo najveće uzbuđenje more i obala poput onih koje je Sara videla samo na
slikama i preko televizijskog ekrana. Svetlo plavo more i
bela peščana plaža, palme i drvene kućice sa slamnastim
krovovima, divni, nasmejani ljudi koji su se tu odmarali.
Naslonila je glavu na prozor kao da će probiti staklo
čelom. „Ovde ste me doveli?! Pa, ovo je bajka!“ „Znao
sam ja gde bi jedna devojka želela doći na odmor. Imam
kćerku koja ovamo često dolazi” - odgovori Tin.
Spustili su se na delu plaže koji nije imao nijednu
palmu, očigledno je služio za leteće objekte. Sara je izašla
iz letilice i dalje grleći svoj ranac, izgledala je poput
divljaka koji je izašao iz neke pećine i ne može verovati u
94