E-book Slavica Mijatović - Prvi i trinaesti | Page 93

dobaci Den koji je upravo ušao za njima. „Prelepo...
Zamišljala sam unutrašnjost da je samo za dvojicu.” „Ne,
oni veći tanjiri imaju i još veće prostorije. Zavisi kakav put
ljudi požele. Neki hoće brzinu svetlosti, neki da polako
lete i razgledaju dole.” „Divno... Nemam reč kojom bih
opisala.” „Hajmo Dene, da nekuda provozamo Saru”predloži Tin sinu. „A, ne, nemojte zbog mene. Vi sigurno
imate posla, a ja moram dalje. Dovoljno ste mi pomogli.”
„Nismo, i nije nam problem da ti posvetimo svoje vreme,
mi ga ovde uvek imamo. Posedujemo vreme, a ne ono
nas. Iza ove zgrade, parkirani su tanjiri koje koristimo,
imamo jedan isti ovakav. Odvešćemo te, na primer, gde
bi ti volela otići.” „Paaa, negde na more. Ako već mogu
da izvoljevam“ - popusti Sara i reši da se upusti u
avanturu.
„Odlično! Ima ga i na ovom tlu koje je još uvek u
paraleli sa tvojom zemljom, tako da nećeš imati problem
sa sporazumevanjem.”
„Stvarno? Koliko je udaljeno?”
„Jedno petsto kilometara, brzo ćemo!” - reče Den
hladnokrvno i povede Saru za ruku.
„Izađimo, dok nam neko nije oteo vozilo koje će se
tebi svideti.”
Odveli su je na poligon gde se nalazilo mnogo ovakvih
vozila, a bilo je dosta i putnika koji su čekali da polete.
Plavi tanjir za sada je stajao prazan i slobodan, pa troje
brzo uđoše unutra.
„Ja ću da vozim, ti smesti Saru” - predloži Tin.
Momak ponovo povede Saru za ruku i pokaza joj fo93