E-book Slavica Mijatović - Prvi i trinaesti | Page 89

sam videla, stvarno je pravo, mi smo samo kopija... Kod
vas i automobili izgledaju bezazleno.” „Sva vozila kreću
se na vodu. Ono što kod vas postoji, ta nafta, takve
tečnosti ovde nema. Ali nam je poznato da su neki vaši
naučnici došli do saznanja kako pokretati auto samo
pomoću vode.”
„Čitala sam o tome. Takva otkrića su osuđena na
propast, jer je bitno da se razvija industrija. U našem
svetu, sve se sv odi na to, da robovi rade za tuđi džep i
tuđi napredak.”
„Znam, sve mi ovde znamo. Iskreno, radoznala sam da
zavirim u taj svet, ali se plašim onoga što ću videti. Svako
ko je prošao kroz kapiju, vratio se tužan, a kod nas nema
tuge. Svi koji su kod vas bili, morali su da samuju po
šumama i mole se, da bi se pročistili.”
„Verujem ti. Kada smo već kod šume, je l tebi poznato
šta ima tamo, u onoj gustoj šumi...?”
Mita se zadivljeno nasmešila, ovo su bile dobre vesti.
„Sara, pa imaš ogroman razlog da se raduješ! To mesto je
svakome poznato, ali ne može to svako da vidi. Ja sam
išla, pa mi se nije otvorilo. Blago tebi!”
„Šta je to? Znaš li šta mi se desilo?”
„Tvorac ti je poslao poruku, to je kao da si videla
njegovu senku. Znaš li da ljudi tamo odlaze na više dana,
i danonoćno čekaju to čudo? To je otvaranje nematerijalnog sveta prema nama!”
„Pretpostavljam, jer sam se osećala toliko ispunjena
ljubavlju i nečim neopisivim, taj lik, plav i beo, pojavio se
u sred sunčeve svetlosti. A do njega me poveo golub...”
89