E-book Slavica Mijatović - Prvi i trinaesti | Page 88

ipak ćemo se sporazumeti.” Ova joj pruži ruku i srdačno
se osmehnu: „Ja mogu, moja koleginica ne, skoro se
doselila ovamo. Kako si došla ovamo?” „Iznenada. Samo
sam otišla na odmor, u kuću na Radan planini. Zaspala
sam ispod oraha i probudila se ovde. Malo sam krenula u
obilazak, pa se vraćam.” „Aha, Radan planina je čudo,
ima tu kapiju. Ne brini, ja ću ti pomoći za sve što ti je
potrebno.” „Hvala, samo sam ušla da bih ručala. Prevalila
sam dug put.” „Naravno, samo reci šta ti se sviđa.”
Sara je odabrala ono za šta je znala i u svom svetu, i
jedan kolač koji je ličio na čokoladni. Sela je za svoj sto,
koji je stajao usamljen u jednom ćošku, dalje od izloga,
jer je osetila da su odjednom svi prisutni unutra osetili da
ne pripada njihovom svetu. Prodavačica je ubrzo donela
jelo. „Da li imaš vremena, malo da popričamo?” „Naravno. Sve smo ljude uslužile, Ata će me zameniti ako zatreba. Ja sam Mita.” - predstavila se i pružila ruku. Sara
ponovo oseti strujanje kroz ceo organizam. „Jesi li možda
rešila da ostaneš?” „Tako bih rado ostala, ne znaš koliko!
Ja u svom gradu imam knjižaru, samostalna sam i sama,
digla bih ruke od svega, sve bih poklonila nekome i došla
ovamo, da krenem ispočetka. Nešto drugo me sprečava...” „Ljubav?” „Pogodila si, iz prve.” „Zato što je to
najčešći razlog zbog čega se ljudi vraćaju. Tamo ti je
ostao neko... I to se po tvojim očima vidi, da te je na neki
način, povredio.” Sara je pognula glavu, da ne bi ovaj
savršeni svet umrljala svojim suzama. „Ne znam da li
jeste ili nije. Samo se ne javlja. Ako se ne pojavi, opet ću
zaspati ispod starog oraha i vratiću se vama. Jer, ovo što
88