E-book Slavica Mijatović - Prvi i trinaesti

štrčalo, škola ili poneki restoran. Pešaci na trotoaru hodali su normalno, ni previše brzo ni usporeno, niko nije držao telefon u rukama, opuštena i nasmejana lica, bez opterećenja i tenzije. Sara nije mogla da odluči gde bi pre pogledala i na čemu bi duže zadržala pažnju. Osetila je glad i seti se da je svu hranu ostavila drugarima u šumi, ali je Nira mislila na to kada je ostavila novčanik u rancu. U blizini je videla nešto što bi moglo biti poput brze hrane, mali objekat poput kućice, i na njegovim zidovima naslikano razno povrće. Prišla je staklenim vratima i videla unutra kako sede i jedu. Unutrašnjost je bila takva da se osetiš kao u svojoj kući. Zidovi obojeni u žuto, stolovi i klupe beli, tanjiri i pribor za jelo žuti i narandžasti. Dve mlade žene donosile su hranu na tacnama i napitke raznih boja, pa Sara zaključi da su oni od svega napravili sokove. Prišla je da razgleda šarenilo od hrane koja je stajala izložena u staklenoj vitrini. Predivno je mirisalo, kako slatko, tako i slano, Sara nije znala šta će da kupi jer bi rado probala sve po redu, tek iz radoznalosti. Bilo je tu i kolača i tortica, seckanog voća i povrća, testenina... Prepoznala je u jednoj posudi salatu od krompira, kukuruz i zelenu salatu. Jedna od radnica naplatila je mušteriji račun, imali su kasu kao kompjuter, isto kao u našem svetu. Pričali su svojim jezikom, tako da se Sara postidi i pomisli u sebi da je još na tlu „Srbije”, pa joj pade na pamet da one ipak poznaju njen jezik. Prišla je i tiho upitala „Izvinite, da li možete govoriti sa mnom?” Devojka nije krila iznenađenje, izvila je obrve i usne joj ostadoše poluotvorene. „Ti si... Nisi odavde?” „Bogu hvala, 87

E-book Slavica Mijatović - Prvi i trinaesti | Page 87