E-book Slavica Mijatović - Prvi i trinaesti | Page 86

sendviči. Sve ih je ostavila voljenim životinjama, potom
napustila šumu, gledajući ih kako zadovoljno i zajedno
jedu.
Kada je izašla iz šume, već je otprilike bilo popodne, i
sada su neka deca bila u parku. Igrali su se, bilo ih je
puno. Videla je i žene kako sede na klupama i piju kafu.
Nije htela da ih pita za ono što je videla, srdačno je
poželela dobar dan i nastavila svojim putem.
Bližio se izlaz iz ove planine čija kopija je Radan
planina. Sledilo je novo uzbuđenje - ulaz u jedan grad. Na
ulazu nalazila se drvena tabla sa nazivom „Denion”.
Trenutno na autoputu nije bilo mnogo vozila, ali kada bi
se pojavilo, bili su to autmobili kao iz crtanog filma,
izgledali su bezazleno, kao dečije igračke. Ljudi nisu vozili
brzo, a pojavila su se i veća vozila nalik autobusima i
kamionima. Razlika između tih stvari u ovom i onom
svetu bila je u lepoti i čistoći. Ništa nije bilo prašnjavo niti
se osećalo gorivo, sve je bilo u bojama. Autobus crvene
boje, žuti auto, potpuno narandžasti kamion, mali autići
za dvoje, u beloj, roze ili zelenoj boji, bilo je nešto i slično
traktoru, poljoprivrednik je nekuda prevozio svoje
povrće. Sara je pomislilia da se nalazi ili u zemlji čuda ili u
crtanom filmu. Ulaz u grad bio je ukrašen drvećem iste
visine, sve postavljeno „pod konac”, dugački redovi oko
dvesta metara, a onda se ukazao predivan, pravi grad,
zgrade, ne previsoke, ali prave stambene zgrade, na čijim
krovovima su se videle bašte, razni objekti, radnje... Sve
isto kao u ovom svetu, ali opet, sve lepše i savršeno čisto.
Uglavnom su objekti bili okrečeni u belo, ponešto bi
86