E-book Slavica Mijatović - Prvi i trinaesti | Page 85

Naslonila se na stablo jednog drveta, čekajući da se
desi nešto, jer nije bez razloga stigla ovamo. Napinjala je
oči da što bolje može gledati u svetlost. A snop svetlosti
više nije bio običan. U njemu se počeo stvarati čovečiji
lik, samo što je i on bio od svetlosti, plavo-bele. Nije imao
lice, niti se videlo ko se krije iza lika, ali oblik linija od
svetlosti bio je ljudski. Sara je osetila strujanje kroz celo
telo, nije mogla ni koraka dalje. Lik je bio visok oko tri
metra, boje oko njega su se menjale, pomerao je ruke,
kao da joj nešto govori ili joj pruža zagrljaj. Od uzbuđenja, Sara je kleknula i zagrlila drvo, kao da će joj ono
pomoći da se pribere. Sve oko nje postajalo je sve više
zlatno i zeleno, šareno, plavo, sve oko nje je strujalo... I
sve je iščezlo za nekoliko minuta, dok je polako padala u
trans, nemoćna da se odupre osećanjima koje joj je slalo
ono biće u svetlosti. A kada je iščezlo, u Sarinom krilu
sedeo je beli golub, a pored nje leškario je lav, dok mu je
glava bila na desnom Sarinom kolenu. Ispred njih, srna i
malo lane igrali su se sa zmijom, tako što je ona dizala
glavu i jurila za njima, a oni su veselo skakutali. Sve to je
posmatrala veverica dok je držala nešto u rukama i
grickala. Umesto da vrisne od straha, devojka je od sreće
i poplave ljubavi zaplakala, spustila lice na glavu lava, koji
se samo zadovoljno protegao, kao mačka kada drema i
čeka da je vlasnik pomiluje. Upravo je shvatala šta joj se
desilo. Stigla je na mesto gde se Tvorac javlja ljudima, i
gde je njoj prikazano kako je bilo na početku i kako je
trebalo biti i u drugom svetu, da se nije desilo to što
jeste. Izvadila je iz ranca hranu koju je dobila, bili su to
85