E-book Slavica Mijatović - Prvi i trinaesti | Page 84

slično mirisu lipe. Ispred nje bila je šuma sa ogromnim
stablima, ali prohodna. Na samom ulazu bio je jedan
raskrčen krug i u njemu drvene sprave za vežbanje,
dečije klackalice, klupe, sto i stolice. Očigledno je stanovništvo danas bilo dosta zaposleno, jer nikoga trenutno
nije bilo u parku koji su izgradili u sred šume. Nastavila je
dalje, pokušavajući da vidi ptičice koje su cvrkutale sa
svih strana. Neke su joj veselo preletale oko glave, kao da
žele dobrodošlicu. Iznenađenje je bio beli golub, koji se
pojavio ispred Sarinih nogu. Nije videla odakle je stigao,
ali je imala osećaj da je vodi nekuda. „Kuda, lepi moj?”
- glasno ga je pitala, dok je ljubav obuzimala sve ćelije
njenog tela. Golub je i dalje išao ispred nje, a onda
poleteo, ne visoko, već visine u pravcu Sarinih očiju. Ona
je ubrzala hod i nakon dvadesetak metara, našli su se
pred ulazom u gustu šumu, koja nije previše prohodna,
bila je to netaknuta priroda. Spremna na izazov, Sara je
hodala za pticom koja je i dalje nisko letela. Gazila je po
gustoj travi, kamenju i korovu, nije bilo nijedne životinje.
Očekivala je da joj ovo iskušenje navede na put kakvu
zver, ali umesto zveri, videla je ispred sebe snop svetlosti.
Sunce je sijalo između dva drveta, toliko jako, da je
morala zakloniti oči rukama. Nekoliko minuta bilo je
potrebno Sari da prihvati očima ovako moćan sjaj, sve
oko nje bilo je zlatno, a pod nogama svetlo zeleno, sve je
sijalo, blistalo. Golub je odleteo, nije ni videla kada i
kako.
„Gde si, ptico?! Ima li koga? Sve ovo je lepo, ali ja ne
razumem, ja nisam odavde.”
84