bio je šaren i pun svetlosti . Sunce je sijalo jako ali nije bilo teško disati , mogla se podneti vrućina . Nema od čuda i paralizovana od treme , stajala je na putu , koji je umesto asfalta , bio popločan kamenjem , ali to su bili kvadrati od kamena , blistali su . Put je izgledao kao neki mozaik . Sa leve i desne strane kuća koje su ličile na onu što bi trebalo da bude njena , a u daljini njive i bašte koje su bile toliko plodne , da se šarenilo iz daleka jasno videlo . I konačno je videla ljude , porodice , muškarce , žene , decu ... Svet , ali drugačiji svet . Ovi ljudi su bukvalno svi bili prelepi , nije mogla verovati da toliko lepote na ljudskim licima postoji . I svi su bili nasmejani , spokojni i dobri . Videlo se i osećalo da samo pozitiva vlada . „ Ja sam u raju ! Umrla sam , ovo nije san ! Zašto sam umrla , šta je moglo da se desi ?! Nisam htela da umrem , nije mi to bila namera !” Stajala je na cesti i plakala , u nadi da će joj neko pomoći . Odjednom je primetila žensku priliku na prozoru „ svoje ” kuće , kako je tužno gleda . Za nekoliko sekundi iz kuće je izašla čitava porodica . Mlada žena , brineta kovrđžave kose do ramena , krupnih kafenih očiju i blistavo belih obraza , muškarac , isto tako lep , u tridesetim godinama , veoma sličan njoj , kosa mu je bila uvijena u lokne , samo kratka , oboje su bili visoki i tanki . Za njima je išla devojčica , starosti oko tri godine , majčina kopija , nosila je mačku u naručju . Bili su odeveni u obično letnje odelo kao i mi , ali koža im je svetla , prsti na rukama dugački i prefinjeni . Pritekli su u pomoć Sari koja je plakala na putu , poput izgubljenog deteta .
„ Što sam umrla ? Samo sam legla ispod oraha i zas-
74